Већина нерђајућих челика се прво топи у електролучним или основним пећима са кисеоником, а затим рафинише у другој посуди за производњу челика, углавном да би се смањио садржај угљеника. У процесу декарбонизације аргон-кисеоник, мешавина кисеоника и гаса аргона се убризгава у течни челик. Променом односа кисеоника и аргона, могуће је уклонити угљеник до контролисаних нивоа оксидацијом у угљен моноксид без оксидације и губитка скупог хрома. Дакле, јефтиније сировине, као што је ферохром са високим садржајем угљеника, могу се користити у почетној операцији топљења.





